„Po­gled u bu­duć­nost”, „Ga­vran”, „Ju­tro”, „Be­o­grad”, „So­ko­ba­nja”, „Pe­sma za vi­no­grad” – sa­mo su ne­ki od pre­ko dva­de­set na­slo­va pje­sa­ma ko­je su svo­je mje­sto na­šle u knji­zi „Sve­i­men”, auto­ra Sr­đa­na Le­ko­vi­ća, jed­nog od naj­da­ro­vi­ti­jih bar­skih po­e­ta mla­đe ge­ne­ra­ci­je. Knji­ga ko­ja već na­i­la­zi na naj­po­zi­tiv­ni­je mo­gu­će kri­ti­ke, štam­pa­na je na srp­skom, fran­cu­skom i ita­li­jan­skom je­zi­ku.
Ka­ko je u re­cen­zi­ji pri­mi­je­ti­la pro­fe­sor­ka Jo­van­ka Be­ba Po­po­vić, sti­če se uti­sak da je naj­no­vi­ja Le­ko­vi­će­va zbir­ka na­sta­la kao re­zul­tat op­se­si­je i po­tre­be auto­ra da pro­nik­ne u su­šti­nu ži­vo­ta.
– Du­ša ovog pje­sni­ka me­lan­ho­lič­no lu­ta u pro­sto­ru i vre­me­nu u ko­ji­ma je umjet­nost naj­vi­ša mje­ra ži­vo­ta – na­vo­di Po­po­vi­će­va, uz na­po­me­nu da o to­me po­seb­no svje­do­či Sr­đa­no­va pje­sma „Po­gled u bu­duć­nost”, u ko­joj iz­bi­ja žud­nja i že­lja pje­sni­ko­ve neo­gra­ni­če­ne oda­no­sti ži­vo­tu.
Ona ta­ko­đe is­ti­če da u zbir­ci „Bez­i­men” Le­ko­vić is­po­lja­va sklo­nost ka skep­tič­ni­jem vi­đe­nju stva­ri, go­to­vo ni­hi­li­stič­ki, ka­ko se to da za­klju­či­ti iz pje­sa­ma „Ju­tro” i „Ako”.
– U knji­zi autor emo­ci­ja­ma is­ka­zu­je ne­po­no­vlji­vu sa­že­tost u bor­bi pro­tiv za­bo­ra­va, u isto vri­je­me stva­ra­ju­ći pi­ra­mi­du pat­nje i bo­la. Mu­či ga slut­nja da ži­vi obra­zac, obi­čaj, a ne sam čo­vjek. Čo­vjek je ma­te­ri­ja u ko­joj se re­a­li­zu­je ovaj obra­zac. Po­sto­ji dru­štvo jer ne po­sto­ji lič­nost. Sva­ki čoj­vek pred­sta­vlja psi­ho­fi­zič­ku cje­li­nu ta­ko i umjet­nost ni­je ni­šta dru­go do objek­ti­vi­ra­nje te cje­li­ne – is­ti­če pro­fe­sor­ka Po­po­vić, uz na­po­me­nu da pje­snik pri­zna­je lje­po­tu ži­vo­ta, lju­ba­vi i nji­ho­ve neo­bič­ne mje­ša­vi­ne.
– Sa­mo­ća ni­je pri­rod­na i pje­snik je to­ga svje­stan. Na­vo­di nas da tra­ži­mo u na­ma vr­li­ne ko­je mo­žda i ne­ma­mo. Svje­stan je da sva­ka lju­bav pro­la­zi, za­ma­ra i sla­ma, da je do­ži­vlje­na sre­ća u stva­ri jed­na ve­li­ka ob­ma­na ko­ja tra­je či­ta­vog na­šeg krat­kog i mo­žda uza­lud­nog ži­vo­ta. Si­gur­na sam u du­hov­nu i estet­sku vri­jed­nost ove zbir­ke pje­sa­ma i to­plo je pre­po­ru­ču­jem. Pot­pu­no i bli­sko po­zna­va­nje je ne­mo­gu­će, ako ne­ma­mo dje­lo pri ru­ci. Či­ta­ju­ći ove Le­ko­vi­će­ve pje­sme če­šće sva­ki put ot­kri­vam no­vu lje­po­tu – za­klju­ču­je Po­po­vi­će­va, ko­ja je auto­ru pre­da­va­la knji­žev­nost u Sred­njoj po­ljo­pri­vred­noj ško­li.
Pre­drag Mi­len­ko­vić iz So­ko­ba­nje ka­že da je upu­ćen u Le­ko­vi­će­vu po­e­zi­ju još od nje­go­vog knji­žev­nog, od­no­sno stva­ra­lač­kog po­čet­ka, zbir­ke pje­sa­ma „Kad je reč o te­bi“.
– Le­ko­vić je do­bar čo­vjek i po­e­ta. Na od­lič­nom je pu­tu da po­sta­ne ve­li­kan me­đu stva­ra­o­ci­ma. Kroz nje­go­ve zbir­ke „Svi­tac” i ove naj­no­vi­je – „Bez­i­men” vi­di se da Sr­đan pi­še po­e­zi­ju za 21. vi­jek, vi­jek br­zi­ne – na­gla­ša­va Mi­len­ko­vić.
M.Jo­va­no­vić


Crm­ni­ča­nin ro­đen u Be­o­gra­du

Sr­đan Le­ko­vić ro­đen je u Be­o­gra­du 1970. go­di­ne. Osnov­nu i sred­nju ško­lu po­ha­đao je u So­ko­ba­nji i Ba­ru, stu­di­je je za­vr­šio u Ko­to­ru.
Ži­vi i ra­di u Ba­ru. Po­ti­če iz crm­nič­kog se­la Go­di­nje, ko­je je ta­ko­đe opje­vao u svo­joj tre­ćoj po re­du zbir­ci ko­ja je ne­dav­no iza­šla iz štam­pe.